понедељак, 23. јун 2014.

Otići u Lavov - Adam Zagajevski



Otići u Lavov. Kojom stanicom
za Lavov, ako ne onom u snu, u zoru, kad rosa
blista na koferima i kada se brzi vozovi,
vozovi brzi poput metka, tek rađaju. U žurbi
otići za Lavov, po noći ili danu, u septembru
ili martu. Ali samo ako Lavov postoji,
ako se može pronaći unutar granica, a ne samo
u mom najnovijem pasošu, ukoliko drvoredi
topole i jasena još uvek dišu
poput Indijanaca, i ako brzaci mrmljaju svoj
tamni esperanto, a zmije u travi, nalik na meke znakove
ruskog jezika, iščezavaju
u procepima. Spakovati se i otići, nestati
bez traga, u podne, sručiti se u ništavilo
kao što gospođice padaju u nesvest. A čičak, čitave
armije zelenog čička, tamo dole ispod platna
venecijanskog kafea, sa puževima raspravljaju
o večnosti. Ali katedrala se uzdiže
sećaš li se, tako uspravno, tako pravo
poput svečane nedelje i belih salveta i kofe pune
malina ostavljene na podu, a
moja želja koja se još nije ni rodila
jedino se brine o korovu i ćilibaru višanja
kraljice Ane, i neumesnom Fredru.
Uvek je bilo isuviše Lavova, niko nikada nije mogao
da shvati njegova predgrađa, da čuje
šapat svakog kamena koji se pržio
na suncu, noću je tišina pravoslavne crkve bila drukčija
od tišine katedrale, jezuiti su
krstili biljke, list po list, ali one su rasle,
rasle tako bezumno, i radosno lebdele
svuda, u hodnicima i mlinovima za kafu
vrteći se same od sebe, u plavim
čajnicima, u štirku, koji je bio prvi
formalista, u kapima kiše i trnovima
ruža. Promrzla forsitija žuti se kraj prozora.
Zvona su se ljuštila i vazduh je drhtao, buketi
časnih sestara plovili su poput škuna pored
pozorišta, bilo je isuviše sveta tako da je morao
da izlazi na bis iznova i iznova,
publika je bila u ekstazi i nije želela da
napusti dvoranu. Moje tetke nisu mogle znati
da ću ih vaskrsnuti,
pa su živele pune poverenja; pune usamljenosti;
sluge, čisti i ispeglani, trčali su
po svežu pavlaku, unutar kuća
pomalo besnih i ispunjenih velikim očekivanjima, Brzozovski
je došao kao gostujući predavač, jedan od mojih
stričeva pisao je pesmu naslovljenu Zašto,
a posvećenu Svemogućem, i bilo je isuviše
Lavova, blistao se u posudama,
lomio je čaše, prelivao se iz
svake bare, svakog jezera, dimio se kroz svaki
dimnjak, pretvarao u vatru, oluju,
smejao se sa munjama, postajao pitom,
vraćao kući i čitao Novi zavet,
spavao na sofi pored karpatskih tepiha,
bilo je isuviše Lavova, a sada
sada ga uopšte nema, rastao je nemilosrdno
i makaze su ga isekle, sablasni baštovani
kao i uvek u maju, nemilosrdno,
bez ljubavi, ah, sačekaj da dođe topli jun
sa mekim papratima, bezgraničnim
poljima leta, tj. sa stvarnošću.
Ali makaze su ga sasekle, duž linija i kroz
platno, krojači, baštovani, cenzori
isekli su telo i vence, podrezivačke su makaze radile
predano, kao u dečijoj igri, isecajući
duž tačkaste linije oblike srne ili labuda.
Makaze, perorezi i žileti kidali su
sekli i skraćivali voluminozne haljine
velikodostojnika, trgova i kuća, i drveće se
rušilo nečujno, kao u džungli,
i katedrala je drhtala, ljudi su se pozdravljali
bez maramica, bez suza, sasušenih
usana, Više te nikada neću videti, toliko smrti te
očekuje, zašto svaki grad
mora postati Jerusalim a svaki čovek Jevrejin,
a sada u žurbi samo se
spakuj, uvek, svaki dan
i zadihano kreni u Lavov, jer posle svega
on postoji, tiho i čisto
poput breskve. On je svuda.




Na putu

1. bez prtljaga

Putovati bez prtljaga, spavati u vozu
na tvrdim drvenim klupama
zaboraviti otadžbinu,
promoliti se iz malih stanica
kada se sivo nebo uzdiže
a ribarski čamci izlaze na otvoreno more.

2. u belgiji

Sipilo je u Belgiji
a reka je vijugala među brdima.
Mislio sam, kako sam nesavršen.
Drveće je sedelo na pašnjacima
poput sveštenika u zelenim mantijama.
Oktobar se skrivao u korovu.
Ne, gospođo, rekao sam
u ovom kupeu je zabranjeno pričanje.

3. soko kruži nad autoputem

Razočaraće se kada se obruši
na metalnu ploču, na gas,
na traku dekorativne muzike
na naša uzana srca.

4. mon blan

Blista se iz daleka, beo i oprezan,
kao svetiljka za senke.

5. segesta

Na pašnjaku ogroman hram –
divlja životinja
otvorena prema nebu.

6. leto

Leto je bilo džinovsko, trijumfalno –
a naš mali auto delovao je izgubljeno
na putu koji je vodio za Verden.

7. stanica u bitomu

U podzemnom tunelu
gomilaju se opušci cigareta,
ne bele rade.
Zaudara na samoću.

8. penzioneri na izletu

Uče da hodaju
po zemlji.

9. galebovi

Večnost ne putuje,
večnost čeka.
U ribarskoj luci
samo su galebovi brbljivi.

10. pozorište u taormini

Iz pozorišta u Taormini opažaš
sneg na vrhu Etne
i blistanje morske pučine.
Ko je tu bolji glumac?

11. crna mačka

Crna mačka dolazi da nas pozdravi
kao da želi da kaže, gledajte mene
a ne zastarelu romansku katedralu.
Živa sam.

12. romanska katedrala

U dnu doline
romanska katedrala se odmara:
ima vina u buradima.

13. svetlost

Svetla na zidovima starih kuća,
Jun.
Prolazniče, otvori oči.

14. u zoru

Materijalnost sveta u zoru –
i krhkost duše.



preveo sa engleskog Stevan Bradić

Adam Zagajevski, rođen je 1945. godine u Lavovu (današnja Ukrajina,) i jedan je od najznačajnijih savremenih poljskih pesnika i esejista.
Posle okončanja Drugog svetskog rata porodica Zagajevski preselila se u Gljivice, grad u Šleskoj.
Studio je filozofiju i psihologiju u Krakovu, gde je, radeći kao profesor filozofije, živeo do 1980. godine. Posle toga preseljava se u Sjedinjene Američke Države, gde je univerzitetski profesor u Teksasu, dok jedan deo godine živi u Parizu. Posle pada Berlinskog zida Zagajevski gradovima u kojima živi ponovo pridružuje i Krakov.
Jedan je od najprevođenijih poljskih pesnika, njegove pesme i eseji objavljeni su na svim vodećim svetskim jezicima. Već godinama je kandidat za Nobelovu nagradu za književnost.
Knjige pesama: Saopštenja (1972), Mesarnice (1975), Pismo. Oda množini (1982, 1983), Otići u Lavov (1985), Platno (1990), Ognjena Zemlja (1994), Žeđ (1999), Antene (2005) i Nevidljiva ruka (2009).
Najvažnije knjige eseja: Mali Larus (1991) i Odbrana vatrenosti (2002).

Нема коментара:

Постави коментар