среда, 12. март 2014.

Uslovi ekonomske tranzicije - Antonio Negri i Majkl Hart



Kada je kuća u plamenu zaboravimo na večeru – Ali je posle izvadimo iz pepela.
F. Niče, S one strane dobra i zla

Neoliberalni zombiji

Antonio Negri
            Brak između američkog unilateralizma i ekonomskog neoliberalizma novijeg je datuma. Udvaranje je započelo možda 1973. godine sa državnim udarom u Čileu predvođenim Augustom Pinočeom, koga je podržavala CIA i koje je u delo sprovelo ekonomski plan Miltona Fridmana i „Čikaških momaka". Stvari  su se ozbiljno zagrejale 1979. sa izborom Margaret Tačer za premijerku Britanije.  Ali bračna zajednica je konzumirana tek sa dolaskom R. Regana u Belu kuću tokom osamdesetih godina. Od tog trenutka postalo je prirodno i neizbežno da ekonomska ideja radikalne privatizacije javnih dobara i industrije, neumorni napadi na radničke organizacije i ideologija slobodnog tržišta idu ruku pod ruku sa dominacijom SAD nad globalnim političkim i vojnim poslovima. Regan je potom srušio Berlinski zid  kao što nas mit izveštava, i ukinuo ne samo SSSR već i sam socijalizam, tako da danas ne postoji alternativa neoloiberalnoj ekonomskoj strategiji zasnovanoj na američkoj moći. [1]
Uprkos govorima koji pokušavaju da nas ubede u suprotno postojale su, naravno, i alternative. Kao što smo, pre svega, videli u IV poglavlju, u obliku različitih multilateralnih uređenja globalne moći, najčešće u smislu saradnje među dominantnim evropskim nacionalnim državama, koje bi se nadmetale sa unilateralizmom SAD. Multilateralni predlozi nisu naravno bili antikapitalistički, već su predstavljani kao različite kombinacije državne kontrole i privatizacije, struktura socijalne zaštite (welfare) i slobodnog tržišta. Ovo je nadmetanje zapravo bilo bazirano, moglo bi se reći, na tome koje bi političko uređenje moglo bolje zagarantovati profit i kontinuitet globalnog kapitalističkog sistema. Politička odluka za ujedinjavanje neoliberalizma i američkog unilateralizma – odluka koja se naravno nije donela u Sali za sastanke neke korporacije ili vlade, već u interakciji širokog spektra aktera – uzdigla je i centralizovala kapitalističko upravljanje kako bi kontrolisala globalnu ekonomsku tranziciju sa modela fordizma na model post-fordizma, kako ga neki ekonomisti nazivaju, ili iz paradigme koncentrisane na industrijsku proizvodnju, na onu koncentrisanu na biopolitičku proizvodnju. Ovo je bila ekstremna odluka, posebno kada je posmatramo u retrospektivi, ali upravo ova ekstremnost jeste pokazatelj veličine zadatka sa kojim se suočavala, kao i težine sprovođenja tranzicije.  
Sa opadanjem američkog unilateralizma i brak se raspao. Politička i vojna mašinerija pokazali su se nesposobnima da sprovedu kapitalističku tranziciju i, u poslednje vreme, tokom protekle decenije i nešto duže, tokom naizgled beskrajnog globalnog rata, ekonomski nered samo se uvećao. Neadekvatnosti su izašle na videlo tokom američke ekonomske krize koja je potom izazvala i globalnu krizu. Postalo je zapravo očigledno kada razmotrimo prirodu krize i tranziciju kapitala da su oružja unilateralizma sasvim nepodobna da se suoče sa izazovima sa kojima se neoliberalizam suočava.
Majkl Hart (Michael Hardt)
Kriza je izazvana, da to iskažemo u najsintetičkijim pojmovima, novom ontologijom biopolitičkog rada. Forme intelektualnog, afektivnog i kognitivnog rada koje zadobijaju centralnu ulogu u savremenoj ekonomiji ne mogu biti kontrolisane kroz forme nadziranja i upravljanja razvijene u eri industrijskih društava. Istakli smo na drugom mestu da je ova tranzicija ka hegemoniji biopolitičke prizvodnje pokrenuta akumulacijom borbi, koje su se u celom svetu odvijale tokom šezdesetih i sedamdesetih, protiv imperijalističkih i industrijalnih disciplinujućih/nadziračkih modela kapitalističke proizvodnje. Tranzicija je bila odgovor na poraz formi kapitalističke proizvodnje i upravljanja od strane radničkih pokreta i društvenih borbi.[2] Povratak američkog unilateralizma, sa njegovim imperijalističkim imaginarijumom, u svrhu upravljanja tranzicijom, zapravo je bio pokušaj da se nove bolesti leče starim lekovima. U konačnoj analizi, glavnu odgovornost za ovu odluku snosi, ne toliko američka vlada, koliko klimavo svetsko tržište i panične duše bogatih. Čuvajte se nesigurnosti buržoazije! Ovo, naravno, nije prvi put da je kapital želeo jaku centralizovanu političku moć koja bi umirila tržište i obezbedila stabilnost, neophodnu za zaradu. Ali se pokazalo da su priroda ove tranzicije i uslovi neophodni za biopolitičku proizvodnju suprotstavljeni zastarelim formama disciplinovanja/nadziranja i kontrolisanja.


Kada neuspesi unilateralizma postanu vidljivi, kao što smo izložili u IV poglavlju, a u vezi sa političkim i vojnim pojmovima, glavni komentatori neizostavno trče ka multilateralizmu kao jedinoj alternativnoj političkoj podršci neoliberalizma. Ovo je oduvek bila zvanična ideologija, na primer, Svetskog Ekonomskog Foruma, koji je u Davosu, Švajcarskoj, okupljao državne i korporacijske lidere iz celog sveta. Svet koji je sve više gobalizovan mora se osloniti, kako ova logika nalaže,  na multilateralni sistem moći – ali ovakva multilateralna podrška nigde se ne može naći. Unilateralizam je pobedio multilateralizam: SAD su možda bile preslabe da vladaju same, ali su bile dovoljno jake da blokraju multilateralna uređenja. Ovo doduše ne znači da će, kada unlateralizam zakaže, biti zamenjen multilateralizmom. Ne, temelji multilateralizma već su bili truli pre nego što mu je unlateralizam zadao coup de grace. Ni jedan ni drugi dakle nisu sposobni da podrže neoliberalni ekonomski projekat. Možda je zapravo i uzaludno tragati za političkom formom koja je sposobna da podrži neoliberalizam. Za razliku od onih zagovarača „autonomije političkog“, mi ne verujemo da politička moć može da nezavisno uređuje i održava ekonomski sistem. Problem ovde nije u manjku političke podrške već, daleko važnije, u nesposobnosti samog neoliberalizma.
Da bismo razumeli kako je neoliberalizam zakazao, i kako zapravo nikada nije ni bio sposoban da bude program kapitalističke proizvodnje, moramo da promenimo perspektivu i da se fokusiramo na teren biopolitike. Sve primarne karakteristike neoliberalne politike – jaka vlasnička i radnička prava, privatizacija zajedničkih i javnih dobara, slobodno tržište – fokusirane su na trgovini i redistribuciji bogatstva. „Glavno dostignuće neoliberalizacije“, navodi Dejvid Harvi, „je redistribucija, a ne stvaranje prihoda i bogatstva“ i to pre svega zahvaljujući strategijama akumulacije bogatih, kroz disproprijaciju javne sfere i siromašnih. U ovom smsilu, kako navodi Harvi, neoliberalizam je u osnovi projekat ponovnog uspostavljanja klasne moći.[3] Pod neoliberalnim vođstvom bogati su se zaista još više obogatili a siromašni su još više osiromašili kako na nivou pojedinačnih nacija, tako i na globalnom nivou. Procesi ekstrakcije – nafte, gasa i minerala – formiraju paradigmatične grane industrije neoliberalizma. Ali veliki deo „stvaranja“ bogatstva pod neoliberalizmom postignut je prosto lešinarenjem socijalizma, bivšeg drugog sveta, ali i prvog i trećeg, prenoseći u privatne ruke bogatstvo koje je bilo organizovano kao javno vlasništvo, industrija i institucije. Morate imati na umu da je suština kapitalističkog oblika proizvodnje proizvođenje bogatstva; upravo tu je slabost neoliberalizma. Kriza neoliberalizma zato ne potiče iz neuspeha unilateralizma i multilateralizma da obezbede uspešnu podršku političkom uređenju i da garantuju redistribuciju vlasništva, već iz nesposobnosti neoliberalizma da predstavi nacrt stimulisanja i organizovanja proizvodnje. Ni jedna strategija kapitalizma ne može da preživi dugo bez toga.
Iluzija da neoliberalizam može da bude održiv ekonomski program je svedočanstvo koliko je teško mnogima da prepoznaju prirodu proizvodnje u postindustrijskoj ekonomiji. Lako je, naravno, prebrojati automobile, čelične grede i frižidere koji prođu kroz fabričke kapije, ili tone žita požnjevenog na farmi, ali kako uperiti prstom na nematerijalne proizvode koji postaju dominantni u biopolitičkoj ekonomiji – na slike, kodove, znanje, afekte, ili čak na društvene odnose i same oblike života?
Da bismo cenili novost ove situacije razmotrimo, na primer, kratku skicu produktivne uloge znanja u ekonomskoj istoriji kapitalizma. Istoričari ekonomije su već obimno izložili kako je znanje, razvijeno kroz vežbu i rad, bilo produktivna sila već u eri merkantilizma[4]. U industrijskom kapitalizmu znanje je ostalo fundamentalna sila razvoja, ali je sve više, kako je industrijska paradigma poprimala jasan oblik, njegov značaj rastao, ali ne u smislu unutrašnjeg elementa, otelotvorenog u praksi radnika i konsolidovanog kroz njihovu veštinu, već u smislu spoljašnjeg elementa, nezavisnog od radnika i stoga sposobnog da ih kontroliše. Kako je industrijski kapitalizam sazrevao, znanje je postalo osnova, ali tako da je potpuno apsorbovano usistemom upravljanja. U današnjoj ekonomiji, znanje koje je rasprostranjeno u društvu – kao masovna intelektualnost – postaje centralna produktivna sila, izvan dometa sistema kontrole i ova promena potkopava industrijsku paradigmu. „Kriza industrijskog kapitalizma“, piše Karlo Versejon (Carlo Vercellone), „je uveliko mera rezultata društvenih transformacija koje su već oblikovale model alternativnog razvoja strukturiranog u dva osnovna pravca: reaproprijaciju i socijalizaciju različitih znanja, koja su daleko prevazilazišla takozvanu naučnu organizaciju rada, stvarajući njegove alternativne oblike i odbacujući produktivizam; i ekspnziju kolektivnih službi države socijalne zaštite (zdravstvo, obrazovanje, istraživanje itd), kao sektora i pogonskog motora neproduktivističkog modusa produkcije, koji se ne zasnivaju na robi, već na intenzivnom generisanju znanja usmerenih na 'proizvodnju čoveka čovekom' i na reprodukciju opštih intelektualnih sposobnosti.“[5]
Proizvodnja je, drugim rečima, postala „antropogenetička“ generišući forme života. Iz ove putanje znanja unutar ekonomske produkcije slede dve bitne činjenice. Prvo, znanje nije više puko sredstvo stvaranja vrednosti (u obliku robe) već je samo proizvođenje znanja po sebi stvaranje vrednosti.[6] Drugo, ne samo da znanje više nije oruđe kapitalističke kontrole, već je takođe kapital suočen sa paradoksalnom situacijom: što je više primoran da sledi vrednovanje kroz proizvodnju znanja, to mu više proizvedeno znanje izmiče kontroli.
Ovde se susrećemo sa dilemom sa kojom se, u eri biopolitičke proizvodnje,  suočava sam kapital, a ne samo njegove neoliberalne forme. Njene posledice ćemo istražiti detaljnije, ali trenutno je dovoljno da prepoznamo da je neoliberalizam nije ušao u krizu samo zato što je primoran na unilateralizam, sa kojim zajedno tone. Neoliberalizam je zapravo bio već mrtav jer nije mogao da shvati i da se suoči sa biopolitičkim produktivnim silama; nije mogao da izrodi strategiju kojom bu uvećao proizvodnju i generaciju bogatstva. Drgim rečima, biopolitička proizvodnja predstavlja problem za kapital, a neoliberalizam nema odgovor.

Socijalističke iluzije

Jednako kao što nakon neuspeha unilateralizma postaje očigledno da glavni komentatori i političari beže u pravcu multilateralizma (nesvesni da je ovaj već mrtav), tako i nakon neuspeha neoliberalizma iste figure beže u pravcu socijalizma ili nekog drugog oblika vladinog upravljanja i kontrolisanja ekonomije (neshvatajući da su njene moći već potpuno iscrpljene). Ove dve ideologije, neoliberalizam i socijalizam, su čini se jedine alternative savremenog ekonomskog imaginarnog prostora. Ali ni jedna od njih nije u stanju da kontroliše i stimuliše proizvodnju u biopolitičkoj ekonomiji.
Socjalizam je predstavljao moćan model ekonomske proizvodnje tokom dvadesetog veka sa obe strane gvozdene zavese. Treba razumeti da socijalizam i kapitalizam nikada nisu bili suprotstavljeni, već da je, kao što su mnogu kritičari i analitičari SSSR istakli, socijalizam režim državnog upravljanja kapitalističkom proizvodnjom. Jaki socijalistički elementi – birokratsko planiranje i regulacija ekonomije, industrija kojom upravljaju država i javne službe, koordinirana držvana regulacija kapitala, organizovani rad itd. – su bili uobičajeni u mnogim kapitalističkim zemljama. I različite forme usmrenosti na razvoj (developmentalismѕ) koje su dominirale ekonomskim ideologijama podređenih zemalja u drugoj polovini 20. veka, bilo saveznicima SAD ili SSSR, bile su jednako fokusirane na uvećanje proizvodnje kroz državnu intervenciju i birokratsko planiranje. Programi zamene uvoza industrijalizacijom, usko povezani sa teorijama zavisnosti, bili su u suštini podjednako zansovani na državnoj kontroli tržišta i tarifa, kao i na intervanciji prilikom formiranja i regulacisanja nacionalnih industrija.[7] Socijalizam je, u konačnoj analizi, režim radne discipline nametnut kroz državne i birokratske institucije. Prelaskom sa industrijske na biopolitičku ekonomiju, socijalističko upravljanje i regulacija gube svu efektivnost.
Nesposobnost socijalističke ideologije i vladavine da prevaziđe industrijsku paradigmu je bitan element koji je doveo npr. do propasti SSSR. Uobičajeni narativi o ceni trke u naoružanju, o vojnom porazu u Avganistanu, pa čak i o opštoj želji za robom, imaju izvestan značaj prilikom objašnjavanja, ali je prema naštem mišljenju mogo važnije razumeti unutrašnju društvenu dinamiku i prepreke socijalnoj proizvodnji u poslednjim decenijama SSSR. Aleksej Jurčak pokazuje u sjajnoj etnografskoj studiji „kasnog socijalizma“ da je SSSR u periodu od šezdesetih do osamdesetih godina 20. veka bio daleko od pustoši kakvom su ga hladnoratovski teoretičari totalitarizma prikazivali, već da je bio kulturno i ideološki neverovatno dinamična sredina. Ova dinamičnost, naravno, nije promovisana i negovana od strane socijalističkog režima; naprotiv, režim je predstavljao beskrajnu prepreku društvenoj i kulturnoj kreativnosti, što je za rezultat imalo duboku stagnaciju. Oni koji su živeli u vreme kolapsa, prema Jurčakovoj sugestivnoj formulaiciji, doživeli su ga kao nešto neočekivano iako, istovremeno, njime nisu bili iznenađeni: moć socijalističkog režima izgledala je kao da će trajati večno, ali su svi znali da ne može dalje da opstane.[8] Socijalistički režim je efikasno nametnuo disciplinu nad industrijskim društvom, ali kada je tranzicija ka biopolitičkoj proizvodnji počela da se odigrava, socijalistička disciplina/nadziranje postala je samo okov društvenoj ekonomiji i kulturnoj kreativnosti koja je bila neophodna.
            Nekompatibilnost socijalizma i biopolitičke proizvodnje važi za sve oblike socijalizma, birokratskog planiranja, državne regulacije itd. – ne samo za sovjetski model. Na najosnovnijem i prema tome najapstraktnijem nivou, dva se osnovna aspekta disciplinarnog/nadzirućeg radnog režima direktno sukobljavaju sa biopolitičkom proizvodnjom. Ranije smo tvrdili da je biopolitički rad sve više nezavisan od kapitalističke kontrole budući da mu nacrt više ne počiva na nečemu spoljašnjem, na kapitalu, kao što je to u fabrikama, već da je generisan samim produktivnim procesom. Jednako je potrebna autonomija od državne kontrole, kao i od vladinih mera disciplinovanja/nadziranja. Možda se i može „misliti po komandi“ ili se mogu „stvarati afektivne veze sa poretkom“, ali rezultati ovih poduhvata blede u poređenju sa ostvarenjima autonomne društvene aktivnosti. I više od toga, rezultati biopolitičke proizvodnje, uključujući tu i društvenu subjektivnost, relacije i oblike života, imaju odmah i ontološku dimenziju. Ovim se procesom stvara vrednost, ali ona je nemerljiva, ili bar neprestano prevazilazi jedinice bilo kojeg knjigovodstvenog nacrta; ona preplavljuje korporacijsko  duplo knjigovodstvo (double-entry ledgers) i zbunjuje javne bilansne liste nacionalnih država. Kako možemo izmeriti vrednost ideje, slike ili veze? Autonomija biopolitičkog procesa rada i nemerljiva preplavljujuća priroda vrednosti na taj način proizvedene, dva su osnovna elementa savremene kontradikcije kapitalističkog upravljanja. Da bi zadobio višak vrednoti, kapitalista mora da otuđi produktivne singularitete (pojedinačnosti), da preuzme kontrolu nad proizvodnom saradnjom, da neutrališe nematerijalni, suvišni/prevazilazeći karakter vrednosti i da izvrši disproprijaciju zajedničkog dobra koje je proizvedeno – jer svi ovi momenti predstavljaju prepreke i potkopavaju sam proces proizvodnje. Vladino upravljanje i kontrola dovode do identičnih kontradikcija. Bez obzira da li je nad zajedničkim dobrom izvršena disproprijacija tako da je njegova vrednost smeštena u privatne ili javne ruke, pod kapitalističko ili vladino upravljanje, rezultat je isti: ciklus biopolitičke proizvodnje je umanjen i narušen.
            Kako bi uvideli koji politički režim danas može da neguje i kontroliše proizvodnju, moramo u ekonomskim kategorijama istražiti šta su društvena proizvodnja i društveno bogatstvo. Mnogi ekonomisti koriste pojam „društvenog kapitala“ kako bi se uhvatili u koštac sa ovim pitanjem i prevazišli grube ekonomske pojmove proizvodnje. Mi nismo društva sačinjena od atomizovanih pojedinaca, tvrde oni, već smo povezani društvenim tkivom sačinjenim od mreža razumevanja i poverenja, zajedničkog znanja i normi ponašanja, jezika i navika itd. Bez poverenja i saosećanja, tržišna razmena ne bi bila moguća. Bez društvenih znanja i normi, radnici ne bi mogli da sarađuju i da zajedno proizvode. Društveni kapital je prema tome pojam nadomeštanja: različite forme zajednice sačinjavaju rezerve bogatstva koje omogućava funkcionisanje industrijskog kapitala, finansijskog kapitala, trgovinskog kapitala kao i svih ostalih vrsta kapitala.[9] Ova se koncepcija društvenog kapitala uspešno fokusira na ekonomsku ulogu nematerijalnih, društvenih veza, ali ih vidi kao periferne za autentične proizvodne procese. Društveni kapital, drugim rečima, nije produktivni kapital po sebi. U skladu sa njegovom podređenom ulogom, ekonomisti neprestano pokušavaju da ga nateraju da se uredi prema njihovim nacrtima, smišljajući formule kojima bi ga izmerili i kojima bi ga konačno zarobili unutar okvira industrijskih birokratskih rasporeda. Ovakvo shvatanje društvenog kapitala, usmereno na proširivanje i dovršavanje paradigme kapitalističke proizvodnje, ostajući u pojmovnim kategorijama kvantiteta i ravnoteže, ne razrešava nijedan od paradoksa regulacije i kontrole, pokrenutih tranzicijom na biopolitičku proizvodnju, njenu autonomnu produktivnost i prevazilaženje merljivosti.
            Traдicionalne verzije socijalne дemokratije nastavljaju i дanas дa se preдlažu kao praveдna,  humana i oдrživa politika putem koje bi se upravljalo kapitalističkom proizvoдnjom u kapitalističkim дruštvima; ali ove teorije namaju oruđa дa se suoče sa izazovima koje postavlja biopolitička proizvoдnja i ostaju sasvim дezorjentisane u ovoj novoj situaciji. Socijalдemokratska дoktrina uspostavljanja saglasnosti i poverenja između velikih firmi i institucionalnih sinдikata, koji bi poreдovali u slučaju bilo kakvih konflikata i postizali skromne rezultate u interesu raдnika, ne samo дa je дospela u slepu ulicu korporacionalizma, već je sve više otuđena oд novih kategorija raдinka.  Kao i teorije дruštvenog kapitala, socijalдemokratija može дa nove figure biopolitičke proizvoдnje shvati najviše kao дoдatke i proдužetke forдističke inдustrije i forдističkog oblika akumulacije. Пrema tome, jeдine forme biopolitičkog raдa koje postaju politički relevantne iz ovog ugla su one koje mogu biti naterane na poдvrgavanje traдicionalnim strukturama sinдikata. Socijalдemokratija može zapravo дa viдi samo one forme i oдnose proizvoдnje, koje su se razvile iz prošlosti, a sve ostale iz njenog ugla jeдnostavno ne postoje.
            „Treći put“ socijaldemokratije o kome je teoretisao Antoni Gidens, a koji je u delo sprovodio Toni Bler, predstavlja analitički napredak nad doktrinarnim socijalizmom u onoj meri u kojoj prihvata da je korporatvna sindikalna politika fordističke ere (bar u ideološkom smislu) prevaziđena. Ova revdirana socijaldemokratija prihvata neke od ključnih elemenata neoliberalizma – deregulaciju, privatizaciju itd. – i kombinuje sa njima dublje razumevanje ekonomske vrednosti, stvorene kroz društveni i kooperativni razvoj biopolitičke radne moći. Ono što je rezultat ovakvog pristupa je možda veća svest o biopolitičkoj proizvodnji i veći napor da se njeni rezultati uhvate, čineći ih raspoloživim za kapitalističku dobit i razvoj, ali još uvek bez rešenja za izazove koje predstavlja. Nijedna forma društvene regulacije, čak i kada je kombinovana sa elementima neoliberalizma, ne može da „racionalizuje“ biopolitičku proizvodnju unutar njenih okvira, niti da podstakne njen rast. Biopolitička proizvodnja pripada sferi zajedničkog dobra (common). Ni privatni ni javni mehanizmi ne mogu da upravljaju njome niti da je obuzdaju.

            Danas se mogu čuti glasni, očajni uzvici, nagovori da se uvede socijalizam ili neka druga vrsta vladine kontrole ekonomije, što je, dakako, posledica razaranja i krize stvorene neoliberalizmom i neregulisanim kapitalizmom. Kapital zaista zabrinjavajućom brzinom uništava zajednička dobra u njihovom fizičkom i društvenom obliku. Klimatske promene, iscrpljivanje prirodnih resursa i ekološke katastrofe su pretnje koje su u stalnom porastu. Ekstremna društvena nejednakost, barijere i hijerarhije bogatstva, rase i nacionalnosti, razorno siromaštvo i jato drugih štetočina razaraju društvene oblike zajedničkog dobra. U pozadini mnogih apokaliptičnih scenarija sa kojima se suočavamo, vladino upravljanje i regulacija predstavljaju nam se kao rešenje. Državnom regulacijom bar mogu da se izbegnu najstrašnija predviđanja o finasijskom kolapsu! Dršavna kontrola, sigurno, može da spase planetu ili, bar, da uspori njenu propast! Najmanje što može da uradi je da preraspodeli bogatstvo tako da siromašnima vrati bar deo onoga što su globalne elite sakupile kroz disproprijaciju! Socijalizam je često funkcionisao kao uobičajeni lek za haos stvoren neregulisanim kapitalizmom. Svi se naravno slažemo da vlade moraju da spreče razaranje planete i da bi bilo pravedno i koristno da se bogatstvo ujednačeno redistribuira po celom svetu. Ali socijalizam koji se javlja u ovim vizijama, jednako kao i neoliberalizam koji smo kritikovali ranije, sagledava ovaj problem samo kao mehanizam distribucije bogatstva, ali ne i njegove proizvodnje. Naša centralna teza o iluzijama socijalizma je da on kao ni neoliberalizam ne može da u eri biopolitičke proizvodnje da ispuni zadatak njenog promovisanja, rukovođenja i regulisanja.
            Pre nego dovršimo ovaj kratak osvrt na socijalizma, moramo se podsetiti na razliku između socijalizma i komunizma, razliku koja je u toku proteklog veka u velikoj meri zamućena. U današnjem novinarskom načinu na koji se pojam komunizma upotrebljava, on označava centralizovanu držvanu kontrolu nad ekonomijom i društvom, totalitarnu formu vladavine paralelnu sa fašizmom. Kada je neki pojam toliko iskvaren ponekad se čini da je bolje da ga napustimo i da se okrenemo nekom novom pojmu koji bi imenovao ono što želimo. Ali umesto toga, bar u ovom slučaju, deluje kao da je bolje da se borimo oko pojma i da insistiramo na njegovom pravom značenju. Na čisto pojmovnom nivou komunizam bi mogli da počnemo da definišemo ovako: ono što je privatno za kapitalizam i što je javno za socijalizam, zajedničko (common) je za komunizam.[10] Ali šta to znači? Kakva bi bile institucije i vlada u zajedničkom? To je jedno od pitanja koje ćemo istražiti u ostatku ove knjige.

Globalna aristokratija i imperijalna vladavina

            Izgleda da su sve mogućnosti za političku i ekonomsku globalnu vladavinu diskvalifikovane. Kada unilateralizam doživi svoj konačni pad, postaje vidljivo da je multilateralizam već propao na svojim trulim temeljima; i kada neoliberalizam pokaže da je nesposoban da upravlja kapitalističkom proizvodnjom sve verzije socijalizma i državnog upravljanja su već pokazale nesposobnost da se suoče i razviju biopolitičku proizvodnu moć. Ali globalni kapitalistički sistem nastavlja da funkcioniše. Kako je ova proizvodnja regulisana i rukovođena? Kako su zarade omogućene i zagarantovane? Nema sasvim ostvarenog ekonomskog sistema koji bu ispunio ove potrebe. Jednako kao što komlikovane i višeslojne forme imperijalne vladavine, za vreme trenutnog međuvlašća, uspostavljaju poseban oblik upravljanja u vidu globalnih stuktura moći, tako i kompleksno tkanje nacionalnih i transnacionalnih političkih struktura podržava funkcionisanje globalne ekonomije u vreme tranzicije regulišući proizvodnju, trgovinu, finansije i vlasničke odnose.
            Karakteristike imperijalne vladavine o kojima smo ranije raspravljali primenjive su i u opisanoj ekonomskoj oblasti. Ni ovde nam stare rasprave, koje suprotstavljaju ulogu nacionalne države globalizaciji, ne mogu pomoći. Kada se suočavamo sa sve većom globalizacijom kapitala, ili, preciznije, sa intezifikacijom i ukorenjivanjem globalnog kapitala, jasno je da, u izvesnom smislu, nacionalne strukture same nisu dorasle zadatku regulacije, i da ne postoji nacionalna država koja može da kontroliše globalni kapital kao što može da kontroliše nacionalni kapital. Umesto toga, politička nezavisnost definiše mehanizme ekonomskog upravljanja, regulacije i kontrole. Ovo je, naravno, izuzetno raznolik teren, sačinjen između ostalog i od koordiniranih nacionalnih mehanizama, bilateralnih i multilateralnih sporazuma, internacionalnih i supra-nacionalnih institucija. Ova  mešavina je krhka ne samo zbog eklekticizma njenih elemenata, već i zato što su značajne internacionalne ekonomske institucije na kojima počiva, a koje su razvijene u okviru multilateralističke globalne paradigme, i same slabe i nestabilne. Danas, sve više, vidimo kako ove institucije, jedna za drugom, pokazuju da su nemoćne da se suoče sa krizom zbog koje su zapravo i osnovane: MMF ne može da reši krizu valute; Svetska banka ne može da reši problem siromaštva; Ogranak UN  za hranu i agrikulturu ne može da reši krizu hrane; Svetska trgovinska organizacija ne može da reši trgovinsku krizu; itd. Ove institucije naravno nisu beskorisne, ali one ne mogu da formiraju temelje na kojima bismo gradili trajni, stabilni gloobalni ekonomski poredak. Kapitalistička globalizacija – svetsko tržište, mreže distirbucije, povezane proizvodne strukture itd. – napredovale su daleko ispred struktura kapitalističke moći.
            Ovo ne znači da više „niko ne čuva radnju“ – tj. da  globalni kapital funkcioniše bez političke, legalne i institucionalne regulacije i podrške. Globalne strukture kapitalističke moći funkcionišu, ali su provizorne i ad hoc, zakrpljene kroz različite nivoe sistema. Na drugom mesti smo istražili neke od specifičnih mehanizama koji su razvijeni na prostoru globalnog ekonomskog rukovođenja i regulacije, kao što su nove pravne konvencije koje reinterpretiraju stari lex mercatoria kako bi uredile ugovore koji nisu adekvatno obrađeni u okviiru nacionalnih pravnih sistema.[11] Ovde umesto toga želimo da razmotrimo problem globalne kapitalističke strukture moći i njegov pravni okvir iz šire perspektive, a u vezi sa strukturama imperijalne vladavine.
            Ono što postaje odmah vidljivo, iz ugla imperijalne vladavine, je „aristokratska“ priroda ovih globalnih ekonomskih struktura moći. Opisaćemo Imperiju u nastajanju oslanjajući se ironično na Polibovu pohvalu starom Rimu, koji je opisao njegov piramidalno strukturiran kombinovani ustav, u kome se ideja jednog monarha, preplitala sa ograničenom formom aristokratije i širom (pseudo)demokratskom osnovom.[12] Džozef Naj prikazuje istu piramidalnu sliku ali uz modernu analogiju: „Model svetske politike postao je trodimenzionalna partija šaha“, objašnjava Naj, „u kojoj se  može pobediti samo ukoliko se planira istovremeno vertikalno i horizontalno. Na gornjoj tabli uobičajenih međudržavnih vojnih pitanja, SAD će verovatno ostati super-sila još izvesno vreme, pa se ovde može govoriti o unipolarnosti ili hegemoniji. Ali na srednjoj tabli međudržavnih ekonomskih pitanja, raspodela moći je već multipolarna. SAD ne može da obezbedi ishode koje želi u trgovini, borbi protiv monopolizma, ili pitanjima finasijske regulacije bez saglasnosti EU, Japana i ostalih. Nema smisla nazvati ovo uređenje američkom hegemonijom. Na donjoj tabli nadnacionalnih pitanja, moć je široko raspodeljena i haotično organizovana među državnim i nedržavnim akterima. Besmisleno je i ovaj nivo nazvati unipolarnim ili američkom imperijom.“[13] Središnja tabla je igra moći u kojoj vlada aristokratija, primarno zabrinuta, kako Naj kaže, globalnim ekonomskim rukovođenjem i regulacijom – u oblasti multilateralnih državnih odnosa, multi- i transnacionalnih korporacija i globalnih ekonomskih institucija. Mnogi naučnici su nedavno zapazili formiranje transnacionalnih ili globalnih kapitalistički klasa, blisko povezanih sa korporacijama i raznim državnim i institucionalnim figurama koje ih regulišu, koje funkcionišu kao nova globalna aristokratija.[14] Naša osnovna briga ovde, zapravno nije sociološko definisanje ove aristokratije, već strukturni pogled na njenu ulogu u globalnom rukovođenju i regulaciji, unutar piramidalne strukture imperijalnog sistema.
            Jedan od prvih aspekata koji treba naglasiti o ovom imperijalnom nivou je da on nije homogen, da nije sačinjen od jednakih snaga koje miroljubivo sarađuju. Kada sagledate unutrašnje funkcionisanje globalne aristokratije – na sastancima Svetskog ekonomskog foruma, na primer, ili na pregovorima Svetske trgovinske organizacije – hijerarhije među različitim snagama su očigledne, kao i izopačeni manevri, u kojima dominantne sile nameću svoju volju i isključuju druge, podređene države, koje se udružuju kako bi im se suprotstavile, kao i niz drugih strategija i igara moći koje se tiču trgovine, antimonopoističkih akcija, zakona o svojini i sl. Dinamika među vladinim regulatornim strukturama i kroporacijama na nacionalnom i internacionalnom nivou samo je još jedno polje nadmetenja unutar aristokratije, koje se o sprovodi unutar i van sudnica. Izveštaji u finasijskim rubrikama zato često podsećaju na sportske strane (kada nisu crna hronika).
            Aristokratija je naravno organizovana prema različitim modelima u različitim državama. „Postsocijalističke“ aristokratije su možda najnoviji modeli. U Rusiji aristokratija se javila u obliku industrijskih i finansijskih oligarha, zajedno sa mafijašima i nizom vladinih zvaničnika. U Kini je, sa druge strane, postsocjalistički model aristokratije usidren bliže državi i partiji, uz strogo kontrolisanu participaciju peduzetnika i poslovnih elita. Ono što je zaostalo iz socijalizma u ovim postsocijalističkim aristokratijama su uglavnom mehanizmi birokratske i partijske privilegovanosti uz centralizovane krugove moći.
            Jednako važne, ako ne i važnije od sastava i unutrašnje dinamike aristokratije shvaćene kao celine, su njihove kompleksne relacije sa ostalim nivoima imperijalne vlasti. Sa jedne strane vidimo neprestanu borbu između aristokratije i monarha. Unilateralizam, u skladu sa kojm je monarh odbio da sasluša molbe aristokrata, osujećen je ne samo zbog iscrpljivanja sopstvenih vojnih i političkih sila, već i zbog hiljade sitnih aristokratskih pobuna. Aristokratskih je žalbi mnogo i one su glasne: druge dominantne nacionalne države kao i one podređene žele da učestvuju u globalnom kapitalističkom sistemu i da podele njegov plen; korporacije su svesne da je unilateralizam sa svojm neprestanim ratovima loš za poslovanje; i mirijade drugih. Kako Naj kaže, nema puno smisla da višepolarno uređenje ove srednje šahovske table Imperije vidimo u kategorijama „američke hegemonije“. Ali ovi neprestani konflikti ne treba da nas zavedu da pomislimo kako je aristokratiji u interesu da okonča monarhiju i stane na stranu mnoštva. (Francuska 19. v. prepuna je ovakvih obmana u kojima su i aristokratija i buržoazija navodile proletere da se bore na prvim linijama fronta, samo da bi ih odsekle nakon što je bitka dobijena, a u cilju ponovnog uspostvljanja monarhije ili imperije). Globalnoj aristokratiji je potreban monarh: potrebna joj je centralizovana vojna moć u Vašingtonu (ili Pekingu); centralna kulturna moć u Los Anđelesu (ili Mumbajiju); centralna finansijska moć u Nju Jorku (ili Frankfurtu); itd. Aristokratija se jednostavno neprestano bori za veće privilegije u odnosu sa monarhom, primoravajući ga da sarađuje i osiguravajući sebi veliki udeo u zaradi.
            Globalna aristokratija mora takođe da pregovara i sarađuje sa onim organizimima i institucijama koje tvrde da predstavljaju „narod“ na trećem i najnižem nivou imperijalne piramide. Na određenim nivoima se političkke elite podređenih nacionalnih država maskiraju kao predstavnici globalnog naroda, kao što to čine pape i imami većih religija, ali u oni su najčešće samo siromašni rođaci aristokrata koji pokušavaju da dobiju svoj deo plena; na drugim nivoima razne humanitarne NVO i organizacije za pomoć ugroženima predstavljaju se kao predstavnici naroda (ili bar njegovog interesa); i naravno – dominantni mediji su uvek spremni da se ogrnu kaputom i progovore glasom naroda. Ovaj nivo imperijalnog sistema je sav od dima i ogledala, zato što, na kraju, i ne postoji adekvatan načini reprezentovanja globalnog naroda, niti sam globalni narod postoji kao takav. Ovaj treći nivo, uz uvažavanje aristokratije, predstavlja mehanizme posredovanja koji potiskuju i zadržavaju eksploziju mnoštva. Ono što na kraju ujedinjuje monarha i aristokrate, uprkos njihovom neprestanom sukobljavanju, jeste strah od plebsa. Iako je aristokratija nesposobna da se suoči i da upravlja mnoštvom, njeno neprestano pregovaranje sa trećim nivoom imperijalnog sistema, iako je konfliktno, pruža joj izvesne meanizme kontrole i načine da umiri svoje strahove.
            Nema dakle govora o nekoj aristokratskoj secesiji od imperijalnog sistema. Globalna aristokratija će se neprestano sukobljavati kako sa monarhjskim nivom koji je iznad tako i sa „narodnim“ nivoom koji je ispod nje, uz uobičajene međusobne sukobe – ali ovo može dovesti samo do poboljšanja pojedinačne pozicije, otimanja većeg udela u moći i uticnja na preraspodelu bogatstva. Tri se nivoa imperijalne strukture međusobno zahtevaju i ne mogu da postoje samostalno.
            Istinska pretnja imeprijalističkom sistemu ne počiva na njegovim unutrašnjim čarkama i kontradikcijama, već na otporu mnoštva. „Prema tome, razlog zašto aristokratska vladavina u praksi nije apsolutna“, navodi Spinoza, „ može biti samo ovaj, da je mnoštvo izvor straha vladarima, čime ono održava izvestan nivo slobode za sebe, koji potvrđuje i održava, ako ne u formi zakona, onda kroz implicitno razumevanje.“[15] Mnoštvo siromašnih, sile altermodernosti i biopolitičke proizvodne snage, kao što smo analizirali u prvoj polovini knjige su sve više i više autonomne i prevazilaze oblike kontrole i mere koji su ih ranije zadržavali. Sve što nam još preostaje je da se vratimo na pojam zajedničkog dobra i da nastavimo našu analizu kako bi istražili moguće alternative imperijalnoj moći koje joj se suprotstavljaju i koje će je konačno zameniti.

Preveo sa engleskog Stevan Bradić

(Odlomak iz knjige Commonwealth, Cambridge, Massachusetts: Harvard University Pres, 2009. Prevod je objavljen prvi put u časopisu Zlatna Greda, God. 10, br. 110 (dec. 2010), str. 4-10; ovaj put su u njega unesene manje ispravke)



[1] Dva odlična narativa koji razmatraju vezu između neoliberalizma i unilateralizma SAD, od Pinočea, preko Regana do danas: David Harvey, A Brief History of Neoliberalism (Oxford: Oxford University Press, 2005); i Naomi Klein, The Shock Doctrine (New York: Metropolitan Books, 2007).
[2] Michael Hardt and Antonio Negri, Empire (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 2000), pp. 260-303.
[3] Harvey, A Brief History of Neoliberalism, p. 159.
[4] David Landes, The Wealth and Poverty of Nations (New York: Norton, 1999); and Michael Polanyi, The Tacit Dimension (London: Routledge, 1967).
[5] Carlo Vercellone, "Sens et enjeux de la transition vers le capitalisme cognitif," paper presented at the conference "Transformations du travail et crise de l'economie politique" at the University o f Paris 1, Pantheon-Sorbonne, 12 October 2004. See also Robert Boyer, The Future of Economic Growth (Cheltenham: E. Elgar, 2004).
[6] Vidi na primer Kenneth Arrow, "The Economic Implications of Learning by Doing," Review of Economic Studies 29, no. 3 (June 1962), 155—173.
[7] Za analizu teorija zavisnosti iz perspektive globalizacije, vidi Giuseppe Cocco and Antonio Negri, GlobAL (Buenos Aires: Paidos, 2006).
[8] AlexeiYurchak, Everything Was Forever, Until It Was No More:The Last Soviet Generation (Durham: Duke University Press, 2006). Za naš raniji pregled pada SSSR koji produbljuje ovu tezu, vidi Hardt and Negri, Empire, pp. 276—279.
[9] Za dobar pregled različite upotrebe pojmova, vidi David Halpern, Social Capital (Cambridge: Polity, 2005).
[10] Nick Dyer-Witherford stvara pojam „komonizam“ ("commonism") da imenuje društvo zasnovano na zajedničkom i zajedničkom dobru  (common wealth). Vidi "Commonism," Turbulence 1 (June 2007), 81-87; and Cyber-Marx (Urbana: University o f Illinois Press, 1999).
[11] Michael Hardt and Antonio Negri, Multitude (New York: Penguin, 2004), pp. 169—171. The Indiana Journal of Global Legal Studies je odličan izvor na ovu temu.
[12] Hardt and Negri, Empire, pp. 304-324.
[13] Joseph Nye, "U.S. Power and Strategy after Iraq," Foreign Affairs 82, no. 4 (July-August 2003), pp. 60-73.
[14] Vidi, na primer, William Robinson, A Theory of Global Capitalism (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 2004), pp. 33-84.
[15] Baruch Spinoza, Political Treatise, in Complete Works,: trans. Samuel Shirley (Indianapolis: Hackett, 2002), chap. 8, para. 4, p. 725 (prevod modifikovan).

Нема коментара:

Постави коментар