субота, 25. јануар 2014.

Intervju sa Tomasom Krogsbelom



Intervju je objavljen u "Zlatnoj gredi" (septembar/oktobar 2013, br. 143/144, str. 92-93), posvećenoj Osmom međunarodnom novosadskom književnom festivalu, na kome je Tomas Krogsbel bio gost.

Tomas Krogsbel (Thomas Krogsbøl)

Stevan Bradić: Vi ste jedan od najznačajnijih savremenih andergraund pesnika u Danskoj, urednik ste časopisa Eversite kirurgiske, performer, zastupnik konkretističke, antiliričke poezije i situacionista.
Tomas Krogsbel (Thomas Krogsbøl): Zapravo, nisam situacionista, budući da, kao što Vam je poznato, ovaj pokret više ne postoji, ali je istina da sam pisao o njima. Osim toga, Gi Debor, osnivač situacionizma, isključio je sve druge članove, zato što su prema njegovom mišljenju izgubili veru u njegove prinicpe. Na kraju je ostao samo on. Ali jedan od danskih pesnika kome se najviše divim, Piter Laugezen, bio je član situacionista tokom šezdesetih. Prema tome ispravnije bi bilo reći da sam inspirisan situacionistima i danskom poezijom iz šezdesetih.

SB: Postavio bih Vam pitanje koje se tiče naslova vaše najnovije zbirke pesama Areola. Ovaj naslov, naime, nosi izvesnu polisemiju, koju bih želeo da objasnite našoj publici. Šta on znači i kako ste do njega došli?
TK: Ova reč potiče iz latinskog i označava tamni krug koji okružuje bradavicu, ali takođe može značiti i prazno mesto i u tom smislu je blizak reči aureola odnosno oreol. Pesme iz pomenute zbirke sam počeo da pišem gledajući TV, na kome je bio film sa američkim repreom Ajs Tijem koji je glumeo dilera kreka. Njegova devojka u filmu zvala se Areola. Knjigu sam počeo da pišem slučajno, dok sam gledao ovaj film, iz koga sam preuzeo ime. Sve se razvilo iz toga.
SB: U pesmama se može primetiti da se obraćate Areoli, da ona dolazi i odlazi.
TK: Da, ona je žena, koja ima sestru bliznakinju, Aloeru, što je isto ime kada se pročita unazad. Ovo kretanje napred-nazad je motiv koji se ponavlja kroz čitavu knjigu.

SB: Ova zbirka ima određenu unutrašnju konstrukciju, počinje sa jutrom, potom dolazi podne, poslepodne, veče, noć – da li biste mogli da je prokomentarišete?
TK: Da, zbirka se odigrava tokom 24 časa. Počinje sa jutrom, kreće se kroz različite etape dana, da bismo ponovo došli do jutra.
SB: Da li je to povezano sa motivom temporalnosti ili kretanja o kome smo upravo govorili.
TK: Ne, rekao bih da je to moja utopijska knjiga. Moglo bi se reći da je čitava zbirka jedna dugačka pesma, poema. Pre toga sam pisao na kritički i negativan način, a ovaj put sam sebi dao zadatak da napišem knjigu o nečemu što mi se zaista dopada, a ne o onome što mi je odbojno. Areola je moja vizija utopijske ideje. Zato ona započinje i završava se jutrom. To je doba dana u kome se stvari sagledavaju najjasnije.

SB: Vi ste, dakle, performer, čitate poeziju na javnim nastupima, kakav je za Vas značaj ovog dorektnog ondnošenja sa publikom? Kao jedan od vodećih andergraund pesnika u Danskoj, kako razumevate mesto koje poezija zauzima u našem savremenom društvu spektakla­? Šta ona može da postigne?
TK: To je teško pitanje. U osnovi, počeli smo sa, takoreći, garažnim čitanjima jer smo osećali da su književne večeri trebale više da liče na žurke, nego na ono što se u to vreme dešavalo u Kopenhagenu. Književne večeri su imale užasno uštogljenu atmosferu, odigravale su se najčešće u muzejima sa klasičnim skulpturama i stubovima u pozadini. Mi smo hteli nešto drugo. Odrastao sam tokom osamdesetih pod uticajem panka i sa osećanjem da stvari moraš da uradiš sam, a ne da čekaš da ti neko pomogne. Pomislio sam zato – hajde da nešto sami organizujemo. Tako da smo osnovali izdavačku kuću i pokrenuli seriju književnih večeri koja se još uvek održavaju u Kopenhagenu. Glavni izvor inspiracije za časopis, čije se ime može prevesti kao Najviša hirurgija, ili tako nekako, i koje se odnosi na operacije na mozgu, bila je francuska grupa pisaca iz šezdesetih Ulipo, što je skraćenica za Radionicu za moguću književnost. Prema tome, intenzivno smo se poigravali sa tekstom. Areola, međutim, više ne pripada ovom projektu, budući da je pisana u nešto tradicionalnijem okviru.

SB: Da li biste mogli da nam kažete nešto više o danskoj pesničkoj sceni, o poetikama koje se mogu prepoznati na njoj, prema kojima se odnosite ili kojma se suprotstavljate?
TK: Pa, pre svega, ne bih mogao reći da se nečemu suprotstavljam. Ljubitelj sam poezije, kako bih joj se mogao suprotstavljati?
SB: U smislu andergrauda, subverzivnosti?
TK: Istina je da sam počeo kao andergraund pesnika, ali Areola je doživela stvarno dopbru recepciju u štampi, nakon čega sam dobio i značaju finansijsku podršku od Danskog saveta za kulturu, tako da sam sada ovde, na Međunarodnom književnom festivalu, i nisam siguran u kojoj meri bih mogao da se više nazivam andergraund pesnikom. Što se tiče danske pesničke scene, ona je raznolika, nema jednog pravca. Rekao bih još da je postalo sve teže objaviti zbirku u velikim izdavačkim kućama, odnosno kompanijama, one zapravo i ne štampaju poeziju u poslednje vreme. Scena se izmenila, tako da sada postoji niz malih izdavača koje vode sami pesnici. Ni publika za poeziju nije prevelika. Ali sa druge strane neprestano se javljaju novi pisci. Dosta ljudi dolazi na književne večeri, ali retko kupuju knjige koje se predstavljaju. To je situacija.

SB: Vi ste takođe di-džej i u određenoj meri kombinujete muziku i poeziju.
TK: Da, naslovi pesama u mojoj najnovijoj zbirci su i naslovi pesama sa muzičkog albuma.
SB: Kako vidite odnos muzike i poezije?
TK: Mislim da postoji očigledna veza: izvorno, sva je poezija bila izvođena sa muzičkom pratnjom. Tako da mi se to činilo logičnim. Naravno, možete tvrditi da je poezija bliža vizuelnim umetnostima nego, na primer, prozi, budući da ima mogućnost da poput slike pruži celinu odjednom, a da istovremeno održi pažnju na detalju. Ali, da se vratimo na muziku – budući da sam performer, da izvodim poeziju pred publikom, muzika daje određeno osećanje ritma prilikom čitanja, ali i sam jezik pesme sadrži određenu muzikalnost kada se ona pročita naglas. Moj sledeći projekat je zapravo ploča, koju pravim u saradnji sa još jednim danskim umetnikom, koji svira analogni sintisajzer na mojim čitanjima. Konkretistička strana ovog projekta leži u tome što pravimo vinilnu ploču sa dve rupe umesto sa jednom, i da sa te druge decentrirane rupe, koja se nalazi pored tradicionalne centralne, može da se pusti posebna pesma, koju ne možete čuti sa centralne. Bilo je dosta borbe da se ovako nešto tehnički izvede, ali mislim da smo uspeli. Nadam se da će izaće ove jeseni.

SB: Da li biste mogli da nam za kraj opišete kako se u danskoj institucije odnose prema književnosti?
TK: Mislim da je tu situacija slična kao i u svim malim kulturama. Danski političari su veoma zabrinuti da održe dansku književnost i kulturu, kao deo danskog nacionalnog identiteta. Zato su prilično darežljivi kada su umetnost i umetnici u pitanju. Ali šta da Vam kažem: ovo mi, zapravo, ne smeta. 


***

Tomas Krogsbel (Thomas Krogsbøl ), rođen je 1963. Pesnik, slikar, književni organizator, urednik, performer, di-ej.
Od 1998. član redakcije pesničkog časopisa i izdavača „Everste kirurgiske“ (Øverste Kirurgiske).
Godine 2013. izlazi mu 12-tno-inčni singl „Sa i bez“ – zajednički projekat sa producentom i muzičarem Mikaelom Merkholtom (Michael Mørkholt). Na ploči će Krogsbel čitati nove, za tu priliku napisane tekstove na minimalističku elektronsku Merkholtovu muziku na analognom sintisajzeru.
Bio je stipendista Jilendske umetničke akademije 2001-2005.
Objavio 5 zbirki pesama:  „Od tamo do tamo“ (Fra væk til væk; 1999), "TUP! KLONK!“ DUB! KLONK!! (2000) ,„Neumerenost“ (Umådehold; 2006), „Areola“ (Areola; 2009) , „Ja sam muva“ (Jeg er fluen; 2011).
Od 2006. bavi se prevođenjem, najviše sa sa engleskog. Prevodio je  Džona Stajnbeka „Kvart tortilja“ i „Plodovi gneva“, kao i roman englesko-indijskog pisca Gautama Malkanija „Londonistan“. 
Od 1999. do 2004. sarađivao je a I programu danskog radija. Tomas Krogsbel dobija stalnu finansijsku potporu Danskog umetničkog saveta za svoje projekte, i trenutno uživa u trogodišnjoj radnoj stipendiji. Časopis “Everste Kirurgiske”, čiji je Krogsbel motorna snaga, dobio je nagradu Klausa Rifbjerga za najbolji novi časopis 2000, a iste godine i umetničku stipendiju Jensa Jensena.
 



петак, 03. јануар 2014.

Leteti i padati - Džek Gilbert



Svi zaboravljaju da je Ikar takođe leteo.
Isto tako i kada se ljubav privodi kraju,
ili kada se brak raspada ljudi kažu
kako su znali još od početka da je sve to bilo pogrešno,
kako su svi znali da to neće funkcionisati. Kako je
ona bila dovoljno zrela da to i sama uvidi. Ali
sve što je vredno vredi da propadne.
Kao boravak pored letnjeg okeana
na drugoj obali ostrva dok
je ljubav čilela iz nje, a zvezde blistale tako
ekstravagantno tih večeri da je svako mogao
da pretpostavi da neće potrajati.
Svakog jutra ona je spavala u mom krevetu
poput utvare, nežnost u njoj
poput gazele uspravne u jutarnjoj magli.
Svako jutro posmatrao sam je dok se vraćala
sa plivanja preko užarenog kamena,
a more je za njom bilo lagano
i ogromno nebo sa druge strane. Slušao sam je
dok smo ručavali. Kako mogu da kažu
da je brak propao? Kao ljudi
koji se vraćaju iz Provanse (dok je ona još bila Provansa)
pa kažu da je bilo lepo ali da je hrana bila masna.
Verujem, Ikar nije propadao u svom padu
samo se pribižavao kraju svoga trijumfa. 


















Pismo u odbranu

Beda je svuda. Pokolj svugde. Ako deca
ne umiru od gladi pred nama, onda umiru od gladi
negde drugde. Sa muvama u nozdrvama.
A mi uživamo u našim životima jer Bog tako hoće.
Inače zore pre letnjih jutara ne bi bile toliko
prijatne za pogled. Niti bi bengalski tigar bio
tako čudesno sačinjen. Siromašne žene
sakupljene na česmi smeju se u glas
između patnji koje su spoznale i jezive
budućnosti koja im pripada, osmehuju se i smeju na gas
dok je u selu neko teško bolestan. Ima smeha
svaki dan na bednim ulicama Kalukute,
žene se smeju u kavezima Bombaja.
Ukoliko poričemo svoju sreću, ukoliko se opiremo zadovoljstvu
umanjujemo značaj naše uskraćenosti.
Moramo da se izlažemo radosti. Možemo bez užitaka
ali ne i bez radosti. Ne bez radovanja. Moramo biti
dovoljno tvrdoglavi da prihvatimo sopstvenu radost
u nemilosrdnoj pećnici ovog sveta. Učiniti nepravdu
jedinim merilom naše pažnje bilo bi jednako
veličanju Nečastivog.
...



Preveo sa engleskog Stevan Bradić


Džek Gilbert (1925-2012) je bio američki pesnik. Diplomirao je na Univerzitetu Pitsburg a magistarske studije završio na državnom Univerzitetu u San Francisku. Za prvu knjigu Pogledi na opasnost (1962) dobio je Jejlovu nagradu za mlade pesnike i bio nominovan za Pulicera, što mu je donelo znatnu popularnost. Nakon ovoga on se povlači sa književne scene i putuje po Evropi, kao predavač američke književnosti. Živeo je u Engleskoj, Danskoj i Grčkoj. Objavljivao je relativno retko, živeći u samonametnutoj izolaciji od književnog života. Najznačajnije zbirke pesama: Pogledi na opasnost (1962), Monoliti (1984), Velike vatre (1984-1992), Odbijanje neba (2005), Transgresije (2006), Ples iznad svega (2010).