Intervju sa Eni Frojd

Intervju je objavljen u "Zlatnoj gredi" (br.  129-130, jul-avgust, 2012, str. 37-38), posvećenoj Sedmom međunarodnom novosadskom književnom festivalu, na kome je Eni Frojd bila gošća.

Eni Frojd

Stevan Bradić: Želeo bih da ovaj razgovor započnem pitanjima biografskog tipa – čitajući Vašu biografsku belešku primetio sam da ste počeli da pišete tek sredinom devedesetih, a da ste se pre toga bavili primenjenim umetnostima, pre svega izradom tapiserija (u jučerašnjem razgovoru ste mi takođe pomenuli da slikate). Kako je došlo do ovog preokreta u pravcu poezije?

Eni Frojd: Objasniću – kao i mnogi ljudi pisala sam pesme tokom čitavog života. Najčešće kada bih se razišla sa momkom i kada bih bila ljuta i povređena. Tada mi se činilo da mi ne preostaje ništa drugo nego da pišem pesme. Pisala sam ih bez bilo kakve ambicije, više kao način da preživim emotivnu traumu. Inače, uvek sam čitala poeziju, uvek sam je volela, uvek mi je mnogo značila. Bila je značajan deo moje veze sa ... znate, ja imam troje roditelja: majku, očuha i oca. I ... dugo vremena sam potiskivala svoju potrebu da budem umetnica. Za mene je proces odrastanja bio izuzetno spor i težak. Trajao je tako dugo! Bilo mi je pre svega važno da zaradim dovoljno novca kako bih imala prijatan život. A to je bilo teško. Potom, želela sam da svojoj ćerki obezbedim lep dom. Uopšteno, ulagala sam veliki napor kako bi mi život funkcionisao normalno. Jer: lako se moglo destiti da propadnem ... ali potreba da stvaram umetnost je uvek bila prisutna. Uvek. Bila je mučna, jer sam bila takmičarski nastrojena u odnosu sa svojim ocem.  Izuzetno takmičarski nastrojena. I pomalo izgubljena. Bavila sam se radom sa keramikom ... i to je bila dobra keramika! ... slikala sam, uvek sam slikala (bila sam strašno negativna po pitanju svog stvaralaštva) ... plesala sam ... čak sam pokušala da pevam! Zamislite: Ja! Da pevam! Luda devojka! Napisala sam i nekoliko filmskih scenarija. Poslala sam ih nekim ljudima i oni su mi rekli: ovo je apsolutno-fan-jebeno-tastično! U pitanju su bile adaptacije E. M. Forsterovih pripovedaka. Bezobraznih pripovedaka. Naglašeno erotskih. Poslala sam ih na pregled Književnoj zaostavštini E. M. Fostera i oni su ih odobrili. I pohvalili. Radila sam, radila i radila. Nisam bila mlada – mislim, nisam bila onoliko mlada koliko bih želela da sam bila. Stvar je u tome što sam uvidela da čak i vrlo, vrlo uspešni pisci, koji rade u filmskoj industriji, ne očekuju da scenario bude pretočen u film za manje od deset godina. Jer, zamislite koliko je novca potrebno skupiti da se plati sve to! Reč je o milionima i milionima funti! Takođe, u tom poslu ljudi vas puno lažu. Puno. Kažu vam: poslali smo scenario tom i tom. Ali nisu. U svakom slučaju, dobila sam nekoliko stipendija i radila sam naporno. I ... videla sam tada da postoji kurs kreativnog pisanja koji je vodio Majkl Donahju, za koga tada nisam čula, prijavila sam se, počela da ga pratim, i preko noći mi se život promenio. Doslovno. Stekla sam nove prijatelje. Kao da sam se odjednom našla u novoj porodici koja je brojala hiljade ljudi. A, znate, pesnički svet u Britaniji je neverovatno tesno povezan. Kada si ušao, ušao si, druže moj. Žurke i razgovori, razgovori, razgovori, i žurke i napijanja, i književne večeri i kursevi, i festivali i večere, bam! bam! bam! ... i tako u krug. To vas prosto proguta. Zato mi se život sasvim promenio. Nisam u početku dobro pisala. Bila sam jako nestrpljiva i, opet, takmičarski nastrojena. Često sam nastupala, to mi je išlo od ruke. Zvali su me svuda da čitam ... i jednog dana sam pomislila: hajde podigni to svoje lenjo dupe i objavi zbirku već jednom! Imala sam dve simultane publikacije – mali pamflet, u izdavačkoj kući Donat, a preko mog mentora, rukopis je poslat i Donu Patersonu. On je „gospodin Poezija“ u Engleskoj. Fantastičan je. Urednik je edicije za poeziju Pikadora, član je brojnih žirija, međunarodno je priznat pesnik i rekla bih da je u tom smislu figura od svetskog značaja. Došao je na jedno od mojih književnih večeri i rekao: „Pošalji mi rukopis“. Rekao je: „Proslediću ga u kancelariju i javićemo ti se za otprilike šet nedelja“. Tri dana kasnije potpisivala sam ugovor. Rekli su mi: „Neko drugi nije dostavio rukopis na vreme, želimo da te objavimo sledeću, moramo da dobijemo čitav rukopis, za dve nedelje“. Tada sam se skoro ubila! Rukopis, naravno, nije bio završen. Mislila sam da neću ni moći da ga završim – htela sam da se bacim pod autobus! Bila je to prava noćna mora! Ali uspela sam, uspela sam. I tako se to desilo.

S.B: Pomenuli ste Vaše detinjstvo. Vaš otac je jedan od najznačajnijih engleskih slikara  20. veka, a u njegovom društvu bili su i brojni drugi vrhunski umetnici, pre svega Fransis Bejkon i Frenk Auerbah. Vaš deda je čuveni vajar Džejkob Epstin. To je, dakle, bilo okruženje u kome ste odrastali. Kako je ovo uticalo na Vas kao umetnicu, pesnikinju?

E.F: Imala sam neverovatnu sreću da u ranoj mladosti dobijem ozbiljno, temeljito umetničko obrazovanje. U najstrožijem mogućem smislu. Otac me je stalno slikao ... Jedan deo detinjstva provela sam kod dede. On je imao ogroman studio u kome sam se često igrala dok je radio. Na jednom od postojlja imao je veliku staklenu vitrinu u kojoj su bile afričke skulpture koje je sakupljao, neobične i zastrašujuće, napravljene od tamnog lakiranog drveta. To su bile skulpture životinja i žena sa komplikovanim frizrama, izobličenim telima, zašljenim zubima i blistavim očima.  Posebno se sećam mlade žene sa divljom crnom kosom, koja je, naga, jahala na leđima medveda. Prolazila sam pored te vitrine svakog dana. Moja majka (Ketlin Epstin) je takođe bila darovita slikarka iako je počela da slika tek kasnije u životu. Pre toga je pravila divne tapiserije za jastuke koji su bili svuda po kući. Provela sam takođe puno vremena sa Fransisom. On je bio neverovatan! Imao je oštar smisao za humor. Ispričaću Vam divnu priču o njemu: bili smo na večeri u čuvenom londonskom restoranu Vilers, koji više ne postoji. To je bilo neverovatno mesto! Muževan restoran, iako su u njega dolazile, naravno, i žene. Nalazio se usred Sohoa, bio je vrlo glamurozan. Predivna hrana... U svakom slučaju, tata je imao izložbu, ne sećam se više u kojoj galeriji. Posle izložbe bila je organizovana večera za njega i sve njegove prijatelje. Ja sam sedela pored Fransisa, koji je bio potpuno pijan! U izvesnom smislu on je uvek tražio pažnju. On i moj otac su se obožavali. Ali moj otac je bio pomalo kritičan prema njemu – jer, Frensis je bio neverovatno slavan, ali je istovremeno i uzgajao tu slavu. U svakom slučaju, u jednom trenutku on nije bio uključen u razgovor, tata je pričao sa nekim drugim, tako da se možda osetio usamljenim. Svi smo sedeli i čekali da nam posluže večeru – a Fransis je počeo da glača sto! Na taj način je takođe pokušavao da se održi na stolici (toliko je bio pijan). Ljudi su odmah počeli da šapuću. Kada je završio sa prostorom ispred sebe, nastavio je da glača sto pored, a potom i moj sto. Podigla sam čašu a on je počeo da glača ispod nje! Svi su ga gledali – bilo je strašno smešno... Mrzeo je starenje... Da bi izgledao glamuroznije, kada je počeo da sedi, stavljao bi imalin za cipele u kosu.

U svakom slučaju, vizuelna umetnost je bila veliki deo mog života.

S.B: Primetio sam čitajući Vašu poeziju, da ponekad napuštate polje vizuelnog i da prelazite u domene drugih čula. Da li je to povezano sa Vašim odnosom prema vizuelnim umetnostima?

E.F: Da, da. Pa ... volim ekrastičku tradiciju. Volim kada poezija obraća pažnju na vizuelne umetnosti. Može to biti izmišljena veza, kao u Baruningovoj pesmi „Moja poslednja kneginja“, iako je to mogla biti prirodna slika, ili recimo Kitsova „Oda grčkoj urni“. To je jedna od najveličanstvenijih ekfrastičkih pesama. Volim naravno i V. H. Odnovu pesmu „Muzej lepih umetnosti“: „O patnji nikada nisu grešili, stari majstori“.

S.B: O Brojgelovoj slici „Ikarov pad“ ...

E.F: Da. To mi je, dakle, važno. Ali jednostavno ... više je stvar u tome da ... Moj otac je govorio da odlazi u muzej i posmatra slike na način na koji bi drugi ljudi išli kod lekara: kada je imao problem, želeo je da vidi kako on može biti rešen. Ako se slikarstvo javi u mojim pesmama onda je ono tako odlučilo, a ne ja. Ja nisam glavna. Volela bih, na primer, da napišem pesmu o Direrovoj kosi, ali samo kada bi mi ona to dozvolila. U jednoj od svojih pesama pominjem Velaskezovu sliku „Stara žena kuva jaja“. Ova slika igra negu vrstu pozornice za čitavu emotivnu dramu koja se u pesmi odigrava.

S.B: U Vašoj poeziji bavite se takođe problemom užitka i njegove povezanosti sa fenomenom moći, posebno u muško-ženskim relacijama. Kakav značaj imaju ovi problemi za vašu poeziju?

E.F: To je kao da ... za mene ovi predmeti postoje u svetu i ja samo čekam priliku da sve predmete koje volim smestim u pesme. Ne mogu to formulisati jasnije. Na primer: kada uđete u restoran, a u njemu vas dočeka stari konobar, koji zna sve o hrani, a još je i neverovatno gostoljubiv. On u datom trenutku postaje najvažnija osoba na svetu. Takvu pesmu želim da napišem.  Bila sam u Tunisu i kupila sam tepih, a prodavac tepiha se uklapao u svaki stereotip prodavaca tepiha. Pravi džentlmen, častan, vrlo formalan, a istovremno jedostavan. To je bilo predivno iskustvo – da pričam sa njim o tepisima. Bilo je pomalo i smešno, zbog načina na koji je pokazivao tepihe – uzeo bi ih u ruke i bacio na zemlju ispred mene. Ja bih pogledala tepih, pomislila kako je prelep, ali čim bih krenula da kažem nešto, on bi već nabacivao sledeći. Tako ja razumem te stvari – one postoje u svetu i ja ću da ih smestim u svoje pesme, ako mi one dozvole. I to je najveći užitak za mene. O tome npr. govorim u pesmi „Na ulici sa granama sa kojih kaplje“, u kojoj likovi zamišljaju odmor u Grčkoj. Znate kakve su boje u Grčkoj: imate belu i plavu, a ponekad i žutu. A onda vidite grkinje u njihovoj crnoj odeći, znate kako one nose crninu? Znate kakve su tamo boje leti! I to sam unela u pesmu. Osim toga, sve moje pesme su na neki način autobiogrfske, pokrenute sećanjem na događaj, vezu, nešto što sam čula da je neko rekao, priču koju mi je neko ispričao, natpris koji sam videla na zidu, frazu iz pisma, nešto što mi se neprestano dešavalo u kratkom periodu, možda zbog stava koji sam tada imala. Ponekad iskoristim neki od ovih fragmenata, a pesma izraste oko njega. Ponekad samo ispričam događaje onako kako ih se sećam, koristeći sve što mi se čini upotrebljivim, izmišljajući druge stvari i dovlačeći sećanja ili reči, koje sam godinama čekala da upotrebim. U osnovi, ono za čime tragam u pesmama je određeni kvalitet smislenosti, osećaj da u njima postoji nešto istinito, ne nužno u činjeničnom smislu, ali nešto što nas može pogoditi kao istinito. Za time tragam u svim pesmama. 

Lusijan Frojd, "Eni" (1962)

S.B: U jednom od Vaših eseja komentarišete Eliotove stavove o tradiciji i individualnom talentu i navodite kako je „Ljubavna pesma DŽ. Alfreda Prufroka“ ostavila snažan utisak na Vas. Kakav je Vaš odnos prema pesničkoj tradiciji?

E.F: Pa ... tradicija je živa, to je ono bitno.

S.B: Nešto slično i Eliot zastupa.

E.F: Pa da. Onog trenutka kada zaista počnete da stvarate, svi ti mrtvi ljudi izađu iz grobova i počinju da pričaju sa vama, i jedni sa drugima. To je za mene tradicija. Ona je živa. Onog trenutka kada dozvolite pesmi da deluje na vas, više nema povratka. Više se ne može poništiti njeno dejstvo na vas. Proza to nije u stanju da učini. Ona takođe radi čudesne stvari. Ali poezija ... to vam je ... najbolja moguća vrsta silovanja. Silovanja u pozitivnom smislu.

S.B: Poezija je određena brojnim silama koje je okružuju, kao što su politika, tržište, i institucije kulture. Kako vidite mesto poezije danas?

E.F: Pomenula sam već Dona Patersona – on ima divnu teoriju. Ona kaže: kada bi čitava tradicija bila uništena, iz bilo kog razloga, do ručka bi već bila ponovo napisana. Poezija je bitna .... na jedan ozbiljan ... na jedan sumoran način .... Ako ne prigrlimo metaforičko, osuđeni smo da propadnemo, da se međusobno poubijamo. Jedini način da upotrebimo stvari je da ih zamislimo. Nema drugog načina. Bez imaginacije smo mrtvi. Ovaj svet je užasan. I ništa se u njemu ne bi moglo desiti bez imaginacije.

S.B: Hvala Vam na razgovoru.

E.F: Hvala Vama i nadam se da nisam bila previše dosadna.

S.B: Naprotiv.

Pesnikinja iz Londona Eni Frojd kćerka je svetski poznatog slikara Lusijana Frojda, unuka je vajara ser Džejkoba Epštajna i praunuka oca psihoanalize Sigmunda Frojda. Rođena je 1948. u Londonu. Obrazovanje je stekla na Liceju Frensis de Londres, a zatim je studirala engleski jezik i evropsku književnost na Univerzitetu Varvik. Poslednjih godina, na Gradskom univerzitetu u Londonu, predaje predmet Pisanje poezije. Objavila je desetak knjiga. Pesničku nagradu „Glen Dimplek“ osvojila je 2007. godine za zbirku „Najbolji čovek koji je ikad postojao“.